Дело

Д К Л 0 384 иоштује довољно својииу. А истнна је да су мдокази“ на које се ослањају мнсли г. Мањоа вапредни; јер се сусрећу у сваком реду мнсли слободнога ума и осећајн племенитог срца. ,Г. Бержере, узевшп са стола малу црвену свеску, ирелнста је и прочита: „Поштење н деликатпост су две врлине бескрајно лакше за вршење кад човек има свега, но кад је лпшен свега“. * ,Оно што се не би могло нзбећн не бп требало да буде кажњено“. „Да бп се правично оценио преступ сиромашков, судијатреба, затренутак, да заборавп благостаље које сам ужива, да бн се могао уживети у колико је могуће у јадно стање човека напуштеног од свнх. „Судијска брнга, у тумачењу закона, не треба да се ограничн само на особепи случајкоји је нред њим, већ да се пружа п па добре или рђаве последнце које може проу зроков ати његова осуда у ј едном ширем интересу“. !*: ;Гј Д „Радник једини производи и излаже своје здравље или свој живот искључивој користи послодавца кога његов капитал само може да срамоти“. — А ја сам тек на дохват навео, додаде г. Бержере, затварајући књигу. Ево нових речи које одају велику душу! (ГТревео с француског Б. Л.) Анатол Фрапс