Дело

ЈЛКА КАО СМРТ 391 Она узвикну: — Он пеће умрети! — Не. Ја, бар, мислим да неће. — Одговарате ли ви за то? — Не. Ја кажем само да се надам да је предамном само једна проста трбушна повреда без унутарњнх поремећаја. — Шта називате ви норемећајима? — Ране. — Од куд знате да њпх нема? — Претпостављам. — А ако би их пмао? — 0! Тада, то би било озбнљно! — Он би могао од тога да умре? — Да. — Врло брзо? — Врло брзо. Ва који минут, или чак за који секунд. Али охрабрите се, госпођо, убеђен сам да ће бити излечен за петнаест дана. Она је слушала са дубоком пажњом, да би ^ве сазнала, све разумела. Она прихвати: — Каквих би рана могао имати? — На јетри, например. — Бпли то било опасно? — Да... али би био изненађен када би сад наишла каква. комнликација. Уђимо њему. То ће му бити веома радо, јер вас очекује са великим нестрпљењем. Што прво виде, кад уђе у собу, била је бледа глава на беломе узглављу. Неколико свећи и ватра пз пећи осветљавалп су је, оцртавали профил, појачавали сенку; и, на томе бескрвном лицу, графица примети два ока која је гледао како долазе. Сва њена храброст, сва њена јачина, сва њена одлучност падоше, толико је то упало н измењено лпце било мртвачко. Он, кога је она мало час видела, он је то постао, та сен! Она прошапута кроз усне: „Ох! Боже!“ и пође к њему, дршћући од ужаса. Оп покуша да се осмене, да би је охрабрио, и гримаса тога покушаја је била страшна. Када дође уз саму постељу, она стави руке своје лагано на опружене Оливијеве руке опружене поред тела, па промуца: