Дело

Д Е Л 0 390 Графица погледа свога мужа отвореиих очнју, непомичннх, пунпх страха. Онда одједпом она добп, као неки електрнчнн удар, неки нотрес женске храбростн који је чиппо од њпх нокашто, у страшним часовнма, најхрабрнја бпћа. Окрећући се својој собарици: — Брзо, хоћу да се обучем! Собарица је уинта: — Шта ће госпођа да обуче? — Ма што. Штогод хоћете. — Жаче, наставп она затнм, будите готови за пет минута. Када се окрете, узбуђена у души, она спази кочијаша који је још чекао и рече му: — Ви имате своја кола? — Да, госпођо. — Да, добро, узећемо их. Затим потрчи у своју собу. Везумно, журним покретима, бацала је на себе, иридевала, закопчавала, везивала, облачила насумце одело, затим, пред својим огледалом, она подиже и уви косу на два на три, огледајући, и, не мислећи на то овога пута, своје бледо лице и своје усплахирене очи у огледалу. — Хајдмо, каже, помислите да може умрети. Гроф, преплашен ишао је за њом посрћући, пипајући ногама мрачне степенице, кушајући да разликује степене да не би пао.| Вожња је била кратка и мукла. Графица је дрхтала тако јако да су јој зубп цвокотали, и гледала је кроз врата како промичу гасни фењери застрвени кишом. Тротоари су се сијали, булевар је био пуст, ноћ страшна. Ови нађоше, кад приспеше, сликарева врата отворена, вратареву собицу осветљену н празну. Горе на степеницама лекар, де Ривил, мали просед човек, кратак, округао, брижљиво углађен, врло учтив, пресрете нх. Он се дубоко поклони графици, за тим пружи руку графу. Она га заиита задихано као да јој је пењање уза степенице исцрпло сав дах из груди: — Како је, докторе? — Е, госпођо, надам се да ће бити мање озбиљно но што сам у почетку мислио.