Дело

•ГАКА КАО СМРТ 395 Он се неће осећати сам, и то ће му чиннтн добро; алп само да се не мори, да се не мори говором, или чак и размишљањем. Ја ћу бити овде у девет часова изјутра. Збогом, госпођо. Примите исказ мога ноштовања. II он оде клањајући се дубоко, а за њиме гроф који је понављао: — Не жалостите се, драга. Пре једнога часа, ја ћу се вратити и вп ћете се моћи вратити кући. Кад они одоше, она ослушну шум доњих врата која се затворише, затим зврјање купеја којп се удаљавао улицом. Слуга и куварица су остали у соби, очекујући паредбе. — Идите, рече им, ја ћу звонити ако ми буде што требало. Она се вратила и стала сасвим уз постељу, и, обухватајући рукама два краја узглавља, с обеју страна ове драге главе, она се наже да га гледа. Затим га упита, тако близу до његова лица те се чинило да му је бацала речи на кожу: — Ви сте се сами бацили под кола? Он одговори једнако покушавајући да се осмене: — Не, она су се бацила на мене. — То није истина, вн сте то навлаш учинили. — Не, кажем вам да су она криваЛ После неколико тренутака ћутања, неколико оних тренутака у којима као душе да се обухватају у погледима она прошапута: — Ах, драги мој, драга Оливије, да вас ја пустим да одете, да вас не садржим! Он одговори убеђено: — То би ми се опет догодило, на ма кад. Они се опет погледаше, тражећи да виде своје скривене мисли. Он настави: — Сумњам да ћу оздравити. Страшно ми је тешко. Она промуца: — Вама је веома тешко? — 0! да. Нагпњући се ближе, она додирну његово чело, затим очи, па образе, спорим нољупцима, лаким, деликатним као мелем. Опа га је једва додиривала крајем усана, једва чујним дахом као што чнне деца када љубе. II то је трајало дуго, врло дуго. Он пусти да нада ва њ ова миша благпх п лакпх мнловања