Дело

31*6 Д Е Л 0 која као да га је утишавала, свежила. јер је његово згрчено лице мање дрхтало но пре. Тада он рече: — Ани? Она престаде да га љубн да би га чула. — Шта је? пријатељу. — Треба да ми обећате нешто. — Обећавам вам све што хоћете. — Ако ли умрем пре но што сване, закуннте ми се да ћете ми довестн Анету, једанпут, само једанпут! Како бнх волео да пе умрем док је не видим... Помислите да... сутра... у овај час... ја ћу може бити... ја ћу без сумње заклогшти очп за свагда... н да вас више нећу видети... ја... ни вас... ни њу... Она га прекиде, јер јој се срце цепало: — Ох! ћутите... ћутите... да, обећавам вам да ћу је довестн. — Заклињете ми се? — Кунем вам се, пријатељу... Али ћутнте, не говорите више. Ви ми задајете велнки бол... ћутите. Њему се од једном све црте згрчише: а после, када то прође он рече: * — Ако нам је остало само неколико тренутака да будемо заједно, не губимо их, користимо се њима да се опростпмо. Ја сам вас много волео... — II ја вас... ја вас још увек волим! Још он рече: — Моја је срећа била само у вама. Лоследњи дани су били мучни... То није ваша погрешка... Ах! јадна моја Ани... како је живот, покашто, жалостан... и како је тешко умрети!... — Та ћутите, Оливије. Преклињем вас... Он настави, не слушајући је: — Ја бих био срећан човек, да ви нисте имали кћер... — Ћутите... Боже мој! Таћутите... Више је изгледало као да размишља, но да говори. — Ах! онај што је измислио овакав жпвот н створио човека као да ј е био слеп, или бар рђав... — Оливије, преклињем вас... Ако сте ме икада волели, а ви ућутите... не говорите тако. Посматрао је њу, нагнуту над собом, бескрвну и саму, да је и она личила на самртника, па се ућута.