Дело

ЈАКА.КаО смрт 397 Онда она седе у наслоњачу, уза саму његову иостељу, и опет узе његову руку опружену по покривачу. — А сад, ја вам забрањујем да говорите. Не мнчите се, и мпслите на мене, као што ја на вас мислим. II они се опет почеше гледати, неиомични, спојени врелим додиром њихових тела. Она је стезала, лакпм стезањем, ову грозничаву руку што је почивала у њеној, а на те позиве он је одговарао скупљајући мало прсте. Свако од ових стезања говорило им је по штогод, изазивало по .једну деоницу њихове минуле прошлости, нокретало у њиховом сећању нагомилане успомене њпхове љубавн. Свако од њих је било неко скривено питање, свако је било некн тајни одговор за тужних питања и тужних одговора, ових „сећате ли се тога?" једне старе љубави. Ншхови духови, у овоме састанку у ропцу, који ће бити, можда, гшследњи, нрелазилп су кроза све године целу историју њихове љубави; а у соби се чуло само пуцкање ватре. Од једном ће он, као да се пренуо иза сна, обузет страхом: — Ваша ппсма! Она запита: — Шта? моја писма? — Могао сам умрети, а да она не буду уништена. Она узвикну: Ах! шта ме се тиче. 0 томе није реч. Нека их нађу и нека пх прочитају, томе се ја само смејем! Он одговори: — Али ја, ја то нећу. Устаннте, Ани. Отворнте доњу фијоку мога писаћег стола, велнку, сва су у њему, сва. Треба да их све узмете и баците у ватру. Она се не покрете и остаде згрчена, као да јој је саветовао какву нодлост. Он прихвати: — Ани, учините то, преклињем вас. Ако то не учините, бнће ми тешко, нервираће ме, залудн ће ме. Помислите да могу пасти ма у чије руке, каквоме адвокату, слузи... или чак вашем мужу... То ја нећу... Она устаде, још је оклевала, па рече: — Нећу, то је страшно, то је сувнше свирепо. Чини ми се да ми кажете да спалим наша срца. Он је преклињао, од страха му се лице искривнло. Кад виде даје њему због тога тешко, она се реши и пође