Дело

898 Л Е Л 0 столу. ..;1 I отворн фнјоку, впде да је до врха испуњена дебелнм слојем нагомнлап”' шЈсама, она познаде на свнма завојпма две лпннје адресе, које Је врло често иисала. Инала пх је она, те две лнпије — име човечје, назив улице — као н своје име, као што се може знатн каква реч која вам је иредстављала у животу сву наду п сву срећу. Оиа нх је гледала, ове мале четвртасте предмете који су садржавалн све што је она могла да каже о љубавп, све што је могла да ишчупа из себе н њему да, са мало мастила, на иарчету беле хартије. Он покуша да окрене главу па узглавнику да би је могао гледати, па још једном рече: — Сиалите нх брзо. Онда она узе две шаке писама и нодржа их мало у својим рукама. То јој се учпнн тешко, боно, живо и мртво, толико је је у њима било различитих ствари, у овоме тренутку, свршених стварп. нрпјатних, осећених, просневаннх. То је била душа њене душе, срце њена срца, суштина њена заљубљеног бића штоје у руци држала; н она се сети са каквом је дрхтавицом она написала по нека од њих, са каквим узбуђењем, са каквим пнјанством живота, обожавати кога, и рећп то. Олпвије понови: — Спалите, спалнте их, Анн. Истим покретом обеју рука, она баци у пећ два свежња хартије, којп се расуше кад падоше на дрва. Затим, она извади и друга из свога писаћег стола, па и њих баци, онда и остала, брзим покретима, сагињући се н исправљајући нагло, да би брзо свршила тај страшан посао. Када пећ би пуна и фијока празна она је још стајала, очекујући, гледајући скоро угушеп пламен под том планнном завоја. Он их је нападао с крајева, нагрнзао им углове, ишао ивицом хартије, гасио се, пламтео, постајао већи. Ускоро се створи, око беле пирампде, жив појас јасне ватре која обасја целу собу; и та, светлост осветљавајући жену која је стајала и човека у постељп, то је бнла њихова ватрена љубав, то се њихова љубав претварала у пепео. Графица се окрете, н, у сјајној светлости ове буктиње она спази свога прпјатеља, нагнутог, усплахиреног, на ивнцн постеље. Он запита: — -Је ли све ту? «/