Дело

ДВАДЕСЕТ ГОДИНА ПОЛИТИЧКЕ БОРБЕ НА ПРНМОРЈУ ЗОб звани велико-хрватски програм. Овом приликом треба констатовати, да су се, на жалост, неки урођени елементн, и то највиђенпји, који се продају за вјерне поданнке аустријског царства, братимили у неким далмитинскнм мјестима с најрадикалнијим елементима из Загреба“. Срби на Приморју, колпко су год жалили и осуђивали хрватска изазивања у Дубровнику, били су у главном задовољни том славом. Највеће српско задовбљство бнло је ипак, што је на тој славн било много Срба из свпх српских земаља, као пигдје и никада до тада. Сви тп Срби, нз Далмацнје и Боке, из Босне и Херцеговине, из Хрватске и Славоније, из Србије и Црне Горе, из Старе Србије и Македоније, пз Бојводине, пошлп су у Дубровник једном мишљу и једним осјећајем. Хтјели су одати поштовање пјеснику. Хтјели су се и упознати и поразговарати, као нигдје н никада до тада. Лијепо је то све истакнуо Српски Глас у бр. 24 у чланку За наш напредак овим ријечима: „Кад смо се толики и из толикијех крајева скупили, измнјешали смо се и у очи погледали једни друге. Иста лица и обличја; иста ношња у својој различностн. Алн штанасјесве спајало, то је био онај наш лнјепн српски језик. Заиста оваке складности нема ни у каква народа, ни најнапреднијега на свијету, Далматпнац, Дубровчанин и Бокељ, Херцеговац и Бошњак, Крајишник, Војвођанин, Србијанац, Старосрбијанац и Црногорац, гдје бн се сусрелн и за здравље упитали, говорили су онако и онако су се у свакој ријечи п у сваком гласу могли разумјети, као да су се сви родилп под једнијем шљеменом. То је така свеза, какве код другијех народа нема. Међу Талијанима, Нијемцима, Французима нема ове потпупе једнакоети. „Овијем су језиком испјеване наше народне српске пјесме, које су се из једнога краја преносиле у други и свуда једнако одјекивале. Овијем се језиком зачела и стала развијати наша књижевност, ко.ја нас једнако спаја. У језнку је наша душевпа свеза била, јест н биће, док је на свијету Срба. Да их има још, да се о томе увјеримо, за то нам није требала Гундулнћева свечаност. Без ње бисмо зналп такођер, да ће их бити. Пма их и биће их. А док их има и док пх буде, држаће се п још ће боље напредовати она душевна заједннца, која нас је до сад спајала. Тој се заједници неће и не може нико протнвити. Нема спле, која би је могла уништити.

Дело, књ. 43. 20