Дело

372 Д Е Л 0 Дакле журба му није много вредела. — Да нема гостију? — Ту је гроф из Забужа, милостиви кнеже. И тај глас није желео да чује. Госнође су, дакле, знале да није био у Забужу. Сад ће наступити објашњавање. Поздравише га разно. Мати једва климну главом, снаха га подозриво погледа, а Машковски и тетка упиташе га у исти мах: одакле долазиш? Он је већ био навукао своју маску, хладан и миран седе на своје место, и мећући на колена салвет, одговори: — Опростите што сам се задоцнио. Чини ми се, да ми сат не ради правилно. — Што нисте к нама дошли, кнеже? Ја сам вас дуго чекао, па мислећи да се десио’ какав случај, дошао сам сам!: — рече Машковски. — Срећом није било никаквог случаја! — Али где сте били? где сте седали толико? — викала је те тетка, дршћући од радозналости. — Био сам у посети код г. Гжимале, тетка! После ових речи настаде тишина, тако дубока, даје Леон осетио, како му струји крв. То је струјање било буна и отпор који се будио. — Шта је то Гжимала? — упита тетка, чија је радозналост надвлађивала чак и љутњу због погрешке против обичаја. — То је мој стари познаник, шљахтић, кога сам нехотице увредио пре неколико недеља — одговара Леон мирно, испивши чашу вина. — То је наш негдашњи настојник, кога смо удаљили одавде због разних погрешака и због небрижљивости! — поправи га мати благим тоном. — Гжимала! Онај, што има коње! То је луда! Дајем му за коње две хиљаде рубаља. Ви га, кнеже, познајете. Можда ћете ми помоћи у погодби! — умеша се Машковски. — Нисам знала, да имате таку поиуларност итако иријатељске везе овде! — подругљиво додаде снаха. Г-ђица Лавинија посматрала је братанца. Отпочињала је да расветљује тајну и скандал, две ствари, које је веома волела.