Дело

ЧЕКАЊЕ (НАСТАВЛК) А његова љубав, готово дивља, безумна, крила се под страхом. II он је некако несвесно, огрнут озбиљношћу и ћутањем одбијао од себе овај страх, који се појачаваше сваког дана при сусрету и иогледу са својом децом. Чинило му се као да они из његових погледа нешто чекају, нешто траже. што им он не може дати, а што ни сам не схваћа, не појима. И зато, готово збуњен, пометен, гледао би да што пре оде пз куће, као да ће и то што они захтевају и желе, са његовнм одласком изчезнути и као да се више не може појавити. Али целим путем мисли на њих и све му се чннп да -му је теже но кад је био с њима, нарочито га ломи страх због Стане и он би, занет мислима у највећем нослу остављао рад и журио се кући да је види шта ради и где је она. Али опет неће да изда овај страх и бригу, чим се приближи кућн он се прави као да је нешто заборавпо па оће да узме, или као да је хтео нешто њу да пита што се раније није сетио; па све тако немарно, тромим као лењим корацима приближује се кући и кришом гледа на прозор и на капију да внди шта радп она. Нарочито се овај страх појачао, од како се она верила. Веридба му некако чудно пада, са овим застојнма, прекидима, одлагањем. Ово чекање бунило га је. Па онда сретип долазаг код Стане на прозору, па разговор, шала, оно задиркнвање њега је вређало и толико је пути хтео да га одјури с прозора. алн се увек уздржавао, све бојећи се нечега, пе знајућн чега.