Дело

400 Д Е Л 0 да изрази оно о чему сања, нашао је, најзад, послушан предмет који је био одушевљен једном простом жељом његовом, предмет који се сам преображавао да би му се допао: тај јединствени предмет — као у каквом лепом миту грчком — била је једна жена. Да је и до краја остао какав је био испочетка, даје остао једна ретка радозналост испитивача и љубавног дилетанта, он би, можда, Јулију и без труда довео до тога да се преда. Заслепљеност те јадне жене била је толика да се ни њена још тако искрена религија није бунила. Она је са потпуном озбиљношћу савести посећивала цркву, причешћивала се о празницнма, молила се за Мориса, за саму себе и за што дуже трајање те наклоности која јој је постала тако драга... Али је Морис, којп се сам у своје замке ухватио, са хладнокрвношћу и стрпљењем изгубио и способност да јасно чита у срцу своје пријатељице. Он се детињски усиљавао да у напред направи за себе план за освојење; пренебрегнуо је само једну ствар: да пронађе срество да сам себе савлада. Један цесмотрен загрљај, на који се дрзнуо, — први пољубац — био ]е довољан да побуди Јулију, да је, престрашену и пуну јецаја, баци пред ноге опата Игеа, иреклињући за свога пријатеља, за саму себе, за неку ванприродну помоћ. После састанка са исповедником решила је се да послуша; изашла је од њега решена на покоравање, и у пркос ужаса од страшне речи: „Отпутујте!“ ко]у је требала да каже Морису... Уосталом, решена је! Али, у позаднини овог радног искреног срца преостала је једна немирна нада, у тренутку бар кад је, на канабету у спвоме салону, промрмљала ове испресецане речи: „Треба да се раставимо, Морисе!“ Нада коју никако не признаде бпла је ова: „Морис неће на то пристати, Морис ће остати код мсне; а како га ја силом не могу да одбијем...“ Да. Она је предвиђала побуну, прекоре и, најзад, и формалан отпор који она не би могла да победи и који би јој дао права да сама себи каже: „Ја не могу... немогу...“ Није предвидела изненадно непријатељску скрб Морисову и сурови и нагао пристанак на то решење. Кад је, после кратког трагичног призора, напустио с речима: „Нека буде тако, отпутоваћу“, кад је дошла до своје собе, тетурајући се као пијана од зида зиду, паде на своју постељу. Видела је како њен пријатељ пати и та јој је мнсао била хид>аду пута несноснија но ли сама њена патња. Сада је она бпла способна за највнша пожртвовања; желела је да