Дело

ЈЕСЕН ЈЕДНЕ ЖЕНЕ 401 је напусти, да је не воли више и да изгуби чак и своје успомене; да је воли другда, али да не пати, ох! не... да буде сретан ! сретан ! сретан! Схвати и внде како јој се руше хиљаду планова: — „Клара he изаћи из манастнра: то је другарнца која је потребна Морису; деца се међусобно пазе; она је и паметна и лепа“. Тајни јој неки глас одговори: „Али не, Клара је неискусно дете које не би умело волети Мориса. А Морис је не воли, Морис мене воли“. Она је у нме његово сањала о нутовањима и пустоловинама, о свему што би га могло да забави и (јадна драгана) да му њу замени. Кратка успављивања која су била као сажежена мбром прекидала су те сањарије; у једном тренутку скочи с постеље по којој се била нрострла: учинило јој се као да се Морис, као и она, гуши од јецаја на своме углављу. Хтела је да изађе, да, у пуној ноћи, пређе преко баште и да отрчи до Морпсовог стана. Кад би то учинила била би изгубљена: то је и очекивао младић који је, као и она, био у самртним мукама, али с више очекивања но лн неизвесности, јер му је његово искуство говорило: „Она ме воли, ништа од тога није јаче“. Разузданост њеног узбуђења спасе Јулију; баш кад је хтела да изађе, свест јој мркну и она се свали на застор по поду. Као мртва остала |е ту до зоре. Пробудила је се скрхана и слаба, са празном главом. Једва је могла да се свуче и легне у постељу. Успава се. Око подне уђе Мари у собу своје господарице. На мах се пробудивши, Јулија одмах запита: — Да ли је доле г. Морис? — Нијз, одговори Енглескиња. Морнс је казао да се неће силазити; нешто је болестан. Одговор је овај прожма сву. Ужурбано се обуче, отрча у павиљон и сама отвори младићева врата. Нашла га је онаквог каквог ју га је приказао њен сан, прострстог на кревету, с бледим лицем које је било избраздано од иоћашњих мука. Јер н онје осетио највише болове, иу пркос свпх надања које муједавао његов вештачки експтицизим имао је страшне часове сумње: „Да ли ће ми се вратити? Ако пак религија будејача.'....“ Првн пут је сада осетио колико је воли: ннје она била само његова другарица, како му се то допадало да мислн, његова пријатељица и блага и регулаторка његовог живота; нежпост којомје обасипао имала је корена чак у сржи његово.ј. II тако, оп је се патио и плакао; и њему су сузе и патње расуле илузнје, н он Дело, књ. 43. 26