Дело

420 Д Е Л 0 певима, и које епасава само то што имају несумњиво Змајевог дичног песничког духа — док се према г. Костићевим преводима који имају и верности и његове личне песничке индивидуалности поступа свако.јако, само не праведно. У нас су свакојаки рђави преводиоци Хајнеа стекли и гласа и хвале, и ако у већини досадањих превода нема ни стиха, ни стила Хајнеова а камо ли духа његова. Један од таких критичара, г. М. Цар, прегледајући моје преводе из Росетијевих сонета — „Блажену Деву“ није удостојио пажње! — поставио је као критеријум, да ту нревод треба да је или савршен или да га и нема. Он тражи што је апсолутно немогуће, ја сам задовољан ако се ностигне што виши ступањ могућег. Нека ми се дозволи једна мала. исповест. Ја нисам видео ни једну Росетијеву елику у оригипалним бојама, чак пређе ни у репродукцији оригиналних боја; но само у обичним Фотографским репродукцијама у „The Studio“ и у књизи Singera: D. S. Rossetti. Ипак ja бих био душевно много сиромашнији да нисам ни то видео. И то мало, било је много. Свакојако много више, но најсавршеније репродукција у бојама или и оригинали каквог Хинца и Кунца. То значи: и слабији, неуспелији преводи истински великих дела, дела великих писаца заслужују већу пажњу и хвалу но најуспелији — успелост је ту обично и лака! преводи малих, ситних писаца. У нас је доста превођено — но без икаквог избора и сем Хајнеа, једва по нешто од истински великих писаца, док је огромна маса преведена из писаца далеко нижег ранга, нарочито у поезији. Ми имамо већ и антологију немачких у Немачкој непознатих писаца; и једап пресад не богате Фауне Француског парнаса но једне леје купуса и патлиџана, којој је сва слава што је неколико миља „близу“ Француског парнаса. Када је Змај у свом највишем узлету преводио мађарске, да мађарске! класике, г. Костић се лаћао највећег епоса светске литературе *Илијаде“, да га по том напусти ради највећег драмског песника можда свих времена. И да је мање успео у тим својим теж* њама дужни смо му признања. Н да није показао и доказао огромно знање, дух и песничку вештину у превођењу, да је лошијо преводио Шекспира као на пр. Змај Арања — његова би вредност била огромна. Он је у нас први пренео и у једно неплодно тле плодно засадио духа Шекспирова а то је веће дело од најбољег превода. То мало добрих, бољих, књижевних драма, што их има српска књижевност потичу од њега или од оних који су за њим пошли као Ђ. Јакшић и све до Нушића стоје искључиво под знамењем Шекспировим. У Немаца је