Дело

КРИТПКА II БИБЛИОГРАфИЈА 410 значењем бар се односе на репате животиње: „као што .iав маше репом“ (из Лукреције), исеКе махаље репа из (,Јул. Цезара" Ш, 1, 45) „као вижле које маше реиом“ (из Коријолана) „не гледај оног пса: кад маше репом он уједа“ и ако је реч о Ричарду (Рич. III, I, 3.) оп није ни сноменут по имену, и цела је Фигура, компарација са псетом, које маше репом. Свуда се ту momvC лепо задржати и шире, пуније значеље: улагује се, улизује се; прва два примера су у Марија тако и наведена и ја сам на дотичпом месту у „Коријолану“ одступио од Шмита. Ал да је у Шиита можда и случајно ал свакојако погрешно уместо иод 2., дошло под 1., горње место из „Јул. Цезара“ то се не мора тек објашњавати; јер када би се ту махање о репом могло бранити онда бисмо имали комичних примера. Кво одма један, два: У Марловљевом „Јеврејину с Малте“ имамо Фразу са свим сличну торњем месту из Цезара: We Jews can fawn like spanials when we please. Дакле: Ми Јевреји умемо да машемо репои као пси кад нам је драго! (Jew of' Malta II, 3, 20). У другом савременнку Шекспирову, Чапману имамо овакав израз и то бага изричпо за пас т и р о в е и с е: The whining of their fawnings yet did greet lTlysse> ears. (Чапманов превод Одисеје XVI пев.) Дакле: цијукање њиног махања реном поздравило је Улисове уши! Ја мислим да пе трсба истицати да је то корак унатрашке и од буквалног превођења. Свакојако пак леи доказ да је много лакше критиковати туђ рад, замерати другом но сам учинити нешто без поговора. Све ово навео сам са пуном и часпом збиљом, не правеКи ннкакве јеФтине замерке но истичући какав све може да буде превод добрих и призпатих преводилаца, како ни најстручније ревидиран превод не може да буде раван орнгиналу и најзад како је и са пајзгоднијим помоћним средствима тешко избећи грешење у превођсњу. Све то иак веома важно је и за илустрацију мога гледишта и у опште за одређивање једног правилног или још боље да речем једног праведног критеријума при оцсни оваких послова. Јер добра критика хоће да буде праведна. Ако је један геније као Карлајл, који уз то није био шТ добар човек ни добар критичар, могао у критици бити неправедан — то не даје права разним икс н ипсилонима да и они буду пеправедни. Ал то је обично. У нашој критици сс н неправилно и неправедно једнако хвале Змајеви новерни преводи, којпма је сам преводилац хтео дати неки raison-d'etre назвавшн их пре-