Дело

36 Д Е Л 0 — Страх ме, да хоће! рекох. — Е, неће, Бог и вера! Док је нашега сокола м'г’ла, то неће бити! Ми само чекамо, да он нареди, па да видиш! У здравље његово, не бој се! Па одлети за дружином. Мало даље, сретох једног оронулог, пристојно одевеног старца. На његову увелу, збрчкану лицу беше исписана неисказана туга и клонулост. По томе што не бријаше браду, познадох да је пај (свећеник). Ја му назвах бога и запитах га одакле је. Он ми каза, да је нељускога племена и да силази у град, да купи платна. На моје питање, да ли има кога млађега, он ми одговори да је инокосан, да су му два сина погинула у последњем рату, а од старијега само да су остала деца. Стаде причати све што је запамтио — сву историју Мавританије за последњих педесет година. Причајући своје невоље и трагедије у земљи за време могла Ланиде, старац ми не изгледаше узбуђен, него ми говорио као да казује какву песму. И заврши: „Па ето, Богу хвала дочеках да и Мавританија постане царевина“. Не могох да се не осмехнем, али рекох: — И све ће боље бити, у здравље м’г’лово! — Хоће, ако Бог да! викну стари и затури капу на потпљак. Само да нам Бог поживи м'г'ла и м’г'лића и сву светлу кућу Камика!... А јеси ли се упутио у Јамину? — Јесам. Ваљда ћу моћи стићи до ноћи? — Рахат, брате! Коњиц ти је добар, а од Нељуса друмје као длан! Нема га бољег ни у Дикефалији... А ти си трговац? — Јесам. — Ма, ниси из Ротока? — Из Ивоније. — А! Бивао сам и у Ивонији! Добри су људи тамо. Е, па срећан ти пут. Не знам да ми се кад год за мање времена више осећања у срцу изменило, него у томе размаку! Имајући пред очима оличено страдање Мавританије, оличен знатан део њене прошлости, човека, који је још за времена владара Леснида био војник, кад је сва Мавританија била састављена из седам малих племена, кад се сва могла прегледати са повишега брда,