Дело

ДЕСЕТ ГОДИНЛ У МАВРНТЛНИЈН Зб јалекту зове њпхов владар) и његова жена и деца, кад год иуТУЈУ У Јевропу, туда морају пролазити. У томе бедевија пода мном онет скочи ua страну, н ја онет у мало не сломих врат. Била је, дакле, зазорљива, а Орипсо ми то не каза! Рекох у себи: „Ну, лепо he ми ићи, ако будем овако ишао неких двадесет километара, колико још траје стари пут!“ На први мах, не видех од чега се унлашила, алн испод пута опазих две пушчане цеви и два човека огрнута сивим кабаницама, а на главама им качкете. Беху дикефалски царпнарски стражари! А ја заборавно да сам још на дикефалској границп! Мучно ми би од тога сусрета, и ја се се сетих оне дво.јице што ме мимоиђоше „распојаси“, што морадоше оружје предати на граиици! Како ли њима мора бити, њима природним војницима, кад се тако унижавају испред оннх ситних „ускогаћа“, мекушннх најамника? Али шта ће јадни Маврићанн, кад су упућенн да сав свој извоз сносе у Роток и да у њему набављају готово све што култура пушта у трговину, а без чега ни најпростији народ не може опстати. Јадан народ, испогибао у последњем рату, осиромашио скроз, не обрађујући земљу за три године, таманећи стоку, па после крвавих победа, које су му име прославиле но свету, доби две три варошице на северу, и на југу, према Ранаулији, два пристаништа на мору, али се не уради ништа, да та нристаништа прораде, да се Мавританија ослободи од економске зависности од Дикефалије!... Мало даље сретох се са неколико Маврићана, који тераху два вола. Сви беху пунн ордена, а један пајлошије одевен, на подераној капн имађаше металну офпцирску значку. Беше млад, соколаст. Официр застаде, да запали цигарету, па, гледајући ме кроз дим, заппта ме: — Ако бог да пријатељу? — До Јамиле пријатељу. За колико могу стићи? — Све лагано, до ноћи можеш стићи!... А шта је ново доле, у Устју? — Добро није! Буна се шпри, а строгост све већа. Он ми се загледа у очи. — Левкађанин си, то видим... а шта мислпш, хоће лн Кековци савладати наше? (Маврићани из поруге зову Дикефалце „Кековцима“.) з*