Дело

34 Д Е Л 0 то је што и во без рогова, што и млада жена без косе!... До необично, што их сретам без оружја, јер Маврићани без оружја, душе, сви ти утисци не беху ми нови, јер у Ивонији познадох доста Маврпћана, наслушах се доста о њима, и за време устанка и рата видех нх на гомиле; него, што ми беше ново, то је једна мисао, проста као свака истина, а јасна као дан, а која ми тада први пут сијну у глави! Ево шта. Та два еиромашка, што гоне стоку на пазар, беху с реда намерници, ни по чему не одабрани, а ипак по свему и у свему беху прави типови маврићански! По спољашњости, узми само финије ткање, па тако се носи и њихов владар; стави им на капу неку значку, ето ти војводе, заставника, тисућнпка, стотинара, судије и осталих главара. У ономе што људи од књиге зову „поглед на свет“, у начину мишљења и осећања, у веровању, у навикама и изражавању, такође је једноличност, да не може бити већа; владар маврићански и његов последњи поданик, као год што су по телесној грађи и по ношњи слични, тако су им заједничке и главне душевне одлике; владар и чобанин, од свију врлина највише цене јунаштво на бојишту; од свију разговора, највише воле оне о ратовању; од свију угодних утисака, најмилије су им похвале, итд. Владар маврићанскн с висине гледа не само на све своје поданике, него готово и на цео свет, а иоследњи му поданик, такође с висине гледа што може више људи; диче се својом левкађанском крвљу, верујући да су они цвет те крви; љубе CBoiy браћу Левкађане, али их већином сматрају као опале мекушце, које ће они с временом ослободити. То сам све од пре знао, али, као што рекох, тога ми се јутра првом предочи та једноличност, то једнодушје. Истина, земља је мала, те је лако одржати јединство у свачем, али, с друге стране, треба знати да мноштво Маврићана одлази у свет, у тековину, те кад се, и после неколико годнна, поврате у завичај, како преузму своју ношњу, тако збаце и туђинске мисли. Та необична сила у тежњи, то мало идеја које су већ прешле у осећање, уз гвоздени војени запт, учинише да мала, сиромашна Мавританпја, која, и пошто се нешто рашири након рата, нема више од две стотине хиљада становника, ипак доби своју знатност међу државама. Јашући на више, опажах да је нут све гори. Дође ми смешно помишљајући, да и могл, (тако се у маврићанском ди-