Дело

Ч Е К А Њ Е 97 ту. Само како је он то дошао, мишљаше. Од куд толика збуњеност код њега? II загледајући јесу ли га опазиле, те да се врати, јер му се тад чињаше, да не зна шта ће к њима јер све дотадање мисли, сва решења ишчезоше као дим. Али га Марта спречи, позвавши га у кућу. — Изволте, — нуди га она... Као да смо страни, туђи, као непознати!.. Изволте пријатељу!.. II сама се чуди како јој ова реч паде с језика загледајући га чега то он пријатељског пма у себи. Станоје збуњен, корача, па не спазивши Срегу, он прпђе столици, седе и учини му се као да је и у овој собици оно псто што и код њега; онако исто теготно, загушљиво, онако псто пуно слутње и сумње. Срета приђе да се рукује. — Како си ти? — упита га, пружајући му руку, а не гледа га, све му се чини да не може издржати његов пакосан поглед, да ће га изазвати, раздражити. -- Баш волим што сте дошли пријатељу, •— поче Марта. Увек се чудим, што вас нема, што се туђите и избегавате нас. — па застаде, гледа га онако збуњеног и не зна шта ће да говори. Њен глас опомпњаше га на неку претњу, јер онако прпгушен, као да је долазио из неке даљнне која је пуна неке суровости, опорости. Па као да га се н ово дотицаше. приањаше за њега, покаја се што је дошао; чак му се чињаше да се понизио, осрамотио доласком и само мишљаше како ће од стнда отићи, и шта ће други рећи кад га виде. Ћуте и гледају се. II као да желе да погоде једно другоме мисли, и као да се чине једно другоме криви због нечега, Сви избегавају сусрет погледа, а сви се труде да покажу немарни, као да ничега нема. — Па како сте отац? — на нослетку решн се Срета да га упита. А Станоје зину од чуда. Тек га сад погледа и учини му се како збиља има права што га мрзи. Како се само оно смеје и како гледа! мишљаше оп. Па опда „отац“. Одкуд сад то? И понова га загледа. — Па добро! — одговори му. — Шта има ново? — пита га овај. II Станоје се тек подсети што је дошао. А н сад је пало Дело, књ. 41. 7