Дело

96 Д Е Л 0 њења. Збиља, већ толико времена Мплан нпшта не ради, све нема посла и он се чуди како то да он нема посла, кад цео свет ради! II онда ту застане, а мисао тренутно одскочи, ишчезе, замени је друга, а он се присећа и никако не може да је се опомене, а све му се чини да је баш та била права, једина. II свака мисао додирујући осећаје, оставља по мало утиске к он од сваког пати. -— Свн!... Сви су они криви!... мрмља он, — сви! II све граби те мисли и мучи се да их задржи што дуже у себи, као да му је лакше кад. су све ту, да се не мучи да нх тражи, да их се присећа. Па да је некако да стресе са себе све то. Некако, ма како; нлп бар да дозна шта је то што га кињи, од чега то стрепи, као да би му било лакше. Корачајући, по њиви, поред леја он као да је свакнм кораком дошао до неке нове мнсли. Оне се ређају и пред очпма искрсне Стана, Милан или Сретен. II он га отура из мисли, из схваћања; његов уображени лик има нечег претећег, нечег пакосног п изазивачког, што ови немају и он би како да га избегне, да га стресе из мисли, нз очију; али он се као за инат све више натуру.је, узносн у очи н Станоје као да види како се и око њега ширп та загонетна тајанственост. која га обеспокојава. Па се његово лпце развлачи а на уснама трепери осмех, онај чуднн осмех, који он не може никако да гледа, да сноси. II појам како он њпме преовлађује, како га чисто привлачи, као мами и изазива на нешто. што он не схваћа, све као да га вуче са собом н он вшне по нагону, као да га он вуче са собом, не гледајуће куд нде, упути се Сретиној кући. Марта га гледа кроз нрозор иепрекидно. II изненађена његовом спорошћу, застајкивањем и шапутањем, мишљаше да је старац полудео. Па кад спази да он иде право к њој, да ће код њих да сврати, она убрза по кући, као да ће нешто да спрема, да намешта, а све завиру.је на прозор п шапуће: Буди Бог с нами! Шта ли му је? Од куд он сад?! Па опет не верује, крије се за завесе, све више се нагпње на прозор, да боље види, да се увери иде ли к њима н зачуђено шапуће: Лесте, овамо иде!... Буди Бог с нами!... Мора да је полудио! па се рсрсти, а Срета се завалио на диван, пупш, не миче се с места, као да га се све ништа не тиче, прави се озбиљан, немаран. II кад је Станоје већ стао пред кућом, онако оборене главе, намргођен, као да се збунио и зачудио од куд он ту и шта ће