Дело

Ч Е К А Њ Е 95 како има много да му каже, па тек онда с њиме да раскрсти. II он никако не може да се сети ничега. ма да некако несвесно појима, како он има некакав грех, за који треба да испашта. Па љут на себе, на Стану, гунђајући. претећи, оде из куће. Као да је с претњом, са гунђањем хтео нешто да одбије од себе, да пробије пут кроз ову загонетну тајанственост, кроз коју треба да се на силу извуче. Иа се све осврће, све присећа, све му се чини као да је нешто остало, нешто заборављено, затурено, као изгубљено. II он мислећи о томе застаје, гледа Стану, гледа у сваки кутић и све машући главом и говорећи нешто неразумљиво, споро излази из куће, тако споро, да изгледа као да не може да корача. Њему се увек чини, кад улази у кућу или кад из ње излази, као да се кроз нешто провдачп, нешто теготно, што га спутава у кретању. Чини му се као да то што он слути, назире, то од чега он стрепи, да га се додирује, наслања на њега и он као да се иодаје, као да мора да посрће цод тим теретом. Као да је од тога ваздух у кући густ, загушљив и као непробојан, као да се то наватало око стола, столице, око сваке стварчице, као да све крије ту тајну, као да све то зна за њу, само је он не зна, само се од њега сакрила, повукла, да га све више дражи и чика. А чим се чега дотакне, одмах осети, како се то увлачи у њега све јаче, све бешње. И колико се само пути осврће по собн, пко себе, загледа, наслућује и као густ дим навлачи се слутња око мисли, обвија их, заглушује, те ове не могу да продру у зрак, у свежину. А кад излази из куће као да је све то што му се чинило да појима, да опажа, чак као да схваћа, наслонило на његова плећа, те се овај под њим повија, обара главу више но обично и корача гледајући у земљу, све стрепећи, ако се осврне, да ће видети или погодити то од чега стрепи и бега и жели да избегне. Неки пут мисли да Стана није узрок томе, да она ништа не крије, не таји; да се и она чуди што је он такав; па чак му и тај Сретен почиње да не изгледа сумњив, као да је то нешто друго, чега он не може да се сети. П онда се мисли дотакну Сретена. Овлаш, као у лету ошину га и ишчезну, носећи од тог додира само са собом некакав непријатан утисак, којп га замара, ломи. II тад му се чини, као да је свему томе Милан крив, па прибнра мисли, хоће свега да се сети. те да му све постане разговетно, све јасно, те да нестане те обмане тог ки-