Дело

МАНАСТИР МАНАСИЈА ПОВОДОМ ПЕТСТОГОДИШЊИЦЕ (СВРШЕТАК) Најлепше што манастирска црква има споља, јесу тпх шест, складно поређаних, кубета, која ваља посматрати са какве куле или узвишице. Гледаоцу се тада чини, да кубета ниДу и формнрају се пред његовим очима; изгледају му као живн створови, који имату један заједнички задатак: да својом живописном хармонијом надокнаде једноставност саме грађевпне.1 Занимљив је контраст између тога највишег и доњега дела црквеног, којн је, рекосмо, прост и неукрашен. Осим повећег лучног фриза испод подстрешице, који овенчава целу грађевпну, и приземнога банка са јаким испадом, сва је остала новршнна зидова скоро нага; једино дугачки а узани стубови на источном крају, који су за 2 з одвојени од зида и покривају ивпце олтарске и певничних апсида, граде тај део цркве нешто шаренијим. Овај утисак веће рашчлањености појачава се и тиме што су и олтар н певнице образоване у виду апсида, које су, као увек у византијском стилу, споља полтоналне (петостране) а изнутра округле. Сваку од ове три апсиде покрива по једно полукубе, услед чега грађевина добија нарочит, триконхиалан тип, којп је својствен свима нашим црквама овога периода, а прешао је у нашу архптектуру са јужнога Пстока преко Атоса.2 1 Народна песма „Зидање Раванпце“, у којој се саветује кнезу Лазару, да цркву гради неукрашену и само од камена, јер — „од камена ником до ка.мена“ — најбоље би пристала- уз Манаспју. Можда је песнпк пмао баш њу на уму, певајући о њеној предходнпци. з- Stzygonski: Die Miniaturen des serbischen Psalters, стр. 118 Вид. моју критпку на Покрпшкпна, стр. 6 п 11.