Дело

114 Д Е Л 0 Пошто је тоалета била довршена „првакиња“ Шаванова и Мери оду; за један тренутак Морис и Јулија остадоше сами. Она се на мах поплаши њега као од какве залуђене снаге којој она није могла да буде господарица... Очи младићеве, као приковане за њене груди, просто су је свлачиле: била је обузета вихором страсти који је палио и од кога је непрестано дрхтала.. Једним покретом неодољпве чистоте шчепа она чипкани огртач који је био на столици; покри њиме своја плећа, мишице и груди, сву ону кожу која је патила од тога што је нага. Јасна амбра Морисових зеница, после овог чина одбране. узнемири се; он задрхта: заплашена Јулија видла га је кад се дигао и пошао њој. Једно време она је могла да помисли да ће насиљем да покуша; младићева рука, која је дрхтала као у грозници, додирну њену мишицу... Али ова рука, која се згрчила на огртачу, имала је снагу само да га, једним кратким гестом, отргне; и, чим га је дохватио баци се на њу, привуч:е је својим ноздрвама, уснама и зубима, удишући је и уједајући је... Те усне, те ноздрве његове и зубе Јулија је осетила на надскровитијем своме месу... Она крикну као рањена и, са зацрвенелим образима, побеже. Кад је остао сам у празној собп Морис из руке изнусти парче намирисане чипке. П ou је био сломљен и скрхан, као да је та мртва ствар коју је мало час додирнуо, бнла жива. Уђе у собу за тоалету и пређе ио лицу влажним сунђером: алп н он је сав био прожман оним особеним мирисом његове драгане. II тада, пошто га је било страх у овој очараној собп, извуче се као какав лопов и дохвати се, преко трема, десних степеннца које се непосредно сиуштају у башту. Тако је он избегао да га затеку на колском постоју; једна по једна та су кола, иод зрачком светлошћу електричних лампи, истоваривала свој отмени терет, жене у капуљачама или у дугачким огртачима, и коректне пентлмене. Он се шетао по парку. Било је хладно: замрзнута земља звоннла је иод ногама; небо, као провидан кристал, било је прорешетано бледим звездама које као да су светлиле из даљине, сасвим из дубоке даљине. Како је ваздух био хладан Морис покуша да савлада своју грозницу: али му у почетку то не иснаде за руком. Та се грозница после стиша, а такође и брзи удари његовога била ностадоше доста ритмички. Мислио је о ономе што се десило... „Извесно је да ће се такви призори поновити. Живимо у истој кући н