Дело

118 Д Е Л 0 — Зашто да ми кажете да вас волим? Зар ја ког другог,. сем вас, волим на овоме свету? Ја вас обожавам! На својим сленоочницама осети он свежину Јулијпннх мишица, а на свом челу као оиекотину од њенпх усана. II онда, као пијан, подиже се у пола, забацп па наслон од фотеље забуњену и занемелу пријатељицу и осу је пољупцима' по врату, плећима и узбурканим недрима. Није се опирала, а заиста је била јадна у својој слабости. Он је био свесан тога да злоупотребљава збуњеност и заплашеност; једним ударом вољо савлада се. Врати се у малочашњи скромнн став; пољуби укочену руку која је висила до његових усана: — Опростите ми, промрмља. Испрекиданим гласом она одговори: — Како смо несмотрени!... Боже мој!... Боже мој!... И благо, као кад се моли додаде: — Допустите ми да се вратим у салон. Он одмах иослуша. Мисли су му у мозгу као у вијору јуриле. У овом тренутку кад су милосрђе и нежност учинили те је разумео, ноделио и скоро обожавао немир савести Јулијпне, да ли је то био онај човек којије мало час мислио: Имаћује.. пмаћу је ноћас?“ „Ја сам луд, збиља луд. Ја у Јулнјн волим њено ноштење. Наше се уживање ни мало неће увеличати ако ми она постане љубазница. А мало би од наше љубави било изгубљено.“ Шта, ви сами говорите? рече неки глас близу њега. То је био доктор Доније, којп се налактио на врата, е хирургом Фредером. Ћеретали су о женама које су пролазиле и вртеле се у наручјима играча, чистећи под својим упола подигнутим шлеповима. Описивали су их до ситница и свлачили пх својим лекарским речима. Морис их је слушао неко време. Размишљао је: „Како су људи недоследни! Пало им је на ум да обуку љубав овим сјајем чистоте и поезије који обмањује нашу онтику и наше суђење пушта да лута свагда кад нас природа доведе до тога да -зажелимо какву жену. А кад на само иосматрају жене прохте им се да окаљају овај идеал. И ја сам недоследан, па и безочан, као иостали; признајем, без одвратностп, готово са радошћу, да би свака из ових, само ако је лепа, предала