Дело

134 Д Е Л 0 која је њу садржавала, оне који припадају Манекини, само њој, а не делој песми“ (С. К. Гл. 773.) — го просто и разумљиво речено, значи могао је отпевати само Манекину а не певати целог на пр. Херпина. Ал то ни по којој логици не значи да је жонглер из Манекине могао новадити баш оне елементе, који ћс у нас начинитн леринску приповетку, и у нас се у том обЈику најлепгае очувати а то ја иитам. Манекина је сама и цела у оном шанзону готова, написана, садржана при том на завршетку Херпина и има просто само да се оцепи — жонглер нема да је ствара, но нросто да је изводи; али из „Манекине“ има тек да се створи, из њених no це* лом тексту раштрканих елемената има да се развије леринска приповетка, многи елементи по замисли г. П-а имају да отнадну, маоги да се замене другима и т. д. Када би то био један исти процес, онда бих ја могао закључити да је онај жонглер који је из Манекине извадио елементе леринске приноветке и г. Павле Поповнћ једно исто лице, јер г. II. је први и једини, ово се да позитпвно утврдити, који је елементе леринске приповетке нзвадио из „Манекине.“ Као што видите не ибмажу пи неверни цитаги, ни насилне интерпретације, ни ђачке екскурзије кад се о стварима пише без довољне обавештености или члк и са свим на памет. Ја бих могао занети и за г. П.— еву тврдњу даје Боманоарова „Манекина“ била раширена по свој Европи, но да пређемо и преко тог и преко многих других ситница ради крупнијих ствари. Овим двема главним замеркама које г. П. чини мојој крнтици на које је употребио велик део своје површпе духовитости, г. II. је додао још једиу трећу и највећу. Њима је хтео угврдити да ја не разумем што читам и да не разумем поједина иитања ове науке овом трећом је хтео утврдити да ја не разумем основнн принцни те науке. На жалост као у прва два случаја тако је и у овом трећем г. П. покушао да ми прво неверним цитатом потури своје несмисли. Моје мишљење да се леринска приповетка могла развити код нас, да није морала доћи са стране, а најмање из књижевних дела страних — г. П. жели приказати као апсурдпо, и ако је оно са свим гачно. Када су могле постати ua разним са свим удаљеним крајевима света потпуно независно, без икакве носредности или сеобе мотива, толпке веома често Фрапантно сличне приповетке, за што да се не може претпоставити да су се независно могле развити сличне приповетке у еличннм културним срединама из сличних нри том несумњиво општих, заједпичких мотива? Када из ни-