Дело

КРИТИТИКА БИБЛИОГРАфИЈА 13:5 мајући за ручак рибу нађе у њој руку краљичину, коју молитва паппна споји са батајидом. Само последња три мотпва имају неке сличности— ал не и истоветности са „Манекином* Најближији јој је .још момснат упозпања, свих других једанајест истакнутих момената немају нпкакве сличности са „Манекином*, они су јој сасвим страни, они чнне приметно крупне разлике између „Херпина“ и „Манекине.“ Сишије овај шанзон сматра као ко нтам и нациј у, дакле не само као прост спој, између остатка старог шанзона о Херпину и Манекине (р. 82). Свакојако пак овај шанзонски облик Манекине није таки да би га г. П. могао наводити без изрпчног и врло широког ограћења. Према том ако би г. Поповићево мишљење о Манекипином извору леринске приче било тачно, оно би се могло оснивати само на паралелама између Боманоарове „Манекине“ и леринске приче и на могућности да је Боманоаров роман допет био Србима. За сваку другу могућност ове зависности морале би се истицати нове, несигурне, произвољне претпоставка, а тих је у г. Поповића, и иначе, и сувише. Сад по логицн г. II-а даље. Жонглер није морао певати у једанпут цео шанзон, но извадити из њега — кад- је одвећ дугачак, једну епизоду. Манекина се у шанзону не налази друкчије но као једна епизода (С. К. Гл. 773) — дакле жонглер је баш нарочито за једно невање могао извадити из шанзона Манекину. Ал судећи по пемачком тексту Мапекина у Херпиву чини седмину текста, што према 55000 стпхова чини мал’те не пуних 8000 стихова — а можо ли се то у једанпут испевати ? Можда и може, јер ко зна шта је све у Средњем Веку било могућно. Код западних народа. где се једна песма иевала по неколико дана, где се мистерије приказивале по недељу, по 20, 30 н вигае дана, могу се замислити и таке згоде које би омогућиле једно певање од 8000 стпхова и ако то прелази границе могућег. Но може ли се то све тако лепо претпоставити и код нас Срба? Којом згодом је то могло бити, која је публика могла слушати у нас Француског жонглера, или је било српских жонглера? Све то ве можемо ми гговршно претпостављати, морамо имати за то нарочитог објашњења, мн, Срби у којих најдужа заиста певана иесма једва чини седми део Манекине. Но ни све ово не нсцрпљује грешење г. Поповића. Он је отишао п даље. Из Факта да су жонглери из дугачких шанзона обично вадпли по једну епизоду за један приказ, г. П. закључује да је баш жонглер који је Манекину донео нама (ако је донео) могао донети баш нарочито ако је „повадио“ поједине „моменте“ из јуначке несме