Дело

Д Е Л 0 '284 више признање онда то мора заслужити: озбиљним савесним научним трудом, при чему се мора много исправније служити изворима и ауторима својим и, ако може, отрести једне ружне особине да бавећн се једном темом замишља да је добио мопопол на све знање и сву памет о њој, те се преставља неприкосновеним н искључиво стручним. То га је пређе одвело да штампа латипске тексгове са погрешкама као bonus omen -и да и после других рђавих искустава улази у полемику са мном с оружјем наших дневнпх ли-. стова, које га не само нпје могло заштитити по га је управо осрамотило. Ја мислнм да сам досга номогао да сс иитање о кар.актеру п изворима српских версија Манекнне постави на правилну основу, истакао многе и многе недостатке научног рада како се он у нас примењује, и дао доказа о правнлној примени научног рада, — тема К0ЈУ Је У нас у наше дане емФатично покренуо научник чистог кова, проФесор г. Цвијић. II како се ни досад никад нисам обраћао широј публици, још . мање сам могао и хтео тежити да јој се обратим на овом чисто стручном питању. Ја за то ннсам нмао нотребе да зачињавам свој одговор, нити да га завршујем тугшм вицевима и јаловом нронијом као г. Пвновић. У том погледу волијем бити н побеђен, но се служити сличним оружјем. Нека је оио на част г. Поповићу! У интересу г. Поиовићевом ja пропуштам овде дати свој резиме; нека то читаоци сами учине. У место тога, не доспевајући сам за тај носао, чиним један предлог неком, које рад Академијине славе: наиме, нека испита одиошај наших народних прииоведака ове теме, према приповеткама осталих народа. То би за иитање о нзвору наших, па можда и страних прииоведака било од велике важности. Да би то испитивање могло имати добрих резултата сведоче резултати моје анализе и ближег обавештаја о оним, у књижевности ранијих векова, записаним версијама, за које научници држе да су иопуларног норекла — као Ожа, Емареа и каталанска версија. Сишије наводи 42 народне приповетке, којима су крајње границе на западу бретонски и енглески Келти, на истоку Киргизи, на северу Финци, на југу источно-аФриканско племе Суахели (Занзибар), што и сувнше илуструје неозбиљност г. Поповићеве мисли да локализација ових прнповедака говори против полигенетичког порекла њиног. Можда ће Taj неко наћи и какву китајску причу ове теме, те уворити и г. П-а о полигенетичном пореклу им, јер он, изгледа, без китајског извора не може у то да верује. Што је г. II. о том ни-