Дело

Д Е Л О КЊИГА 44. Септембар, 1907. год. СВЕСКА 3. ТАКО ЈЕ БОГ РЕКАО Бедна душо моја, судбу своју вуци Све до у сумрак свог последњег часа. Редом твоји златни прошли су тренуци; Сећање на њих једва заталаса Тихо и скромно груди, куда пада Мбра живота. Певај зато сада Само мрак свог јада, Само мрак свог јада. Живот нам наде младости не прашта, Будућност наша с прошлошћу се слива У таман декор сна што се испашта, Стварношћу која боле нам прелива. Под облаком што се изнад нас надвија Таман ветар дахом мутних елегија Наше жеље нија, Наше жеље нија. Кад немамо суза за часове мртве Што значаху срећу, кад нада не трне; Кад сносимо празне и неплодне жртве, Певај, душо моја, своје дане црне, И с пролећа, када потоци се пене PI топе, и руже кад се зацрвене, И кад цвеће вене, И кад цвеће вене. Сима Пандуровић Дело књ. 44. 19