Дело

СОНЕТИ СРЦУ I. Свеле ми наде за срећом к’о лале Кад лето жарко блисне изнад грана, У срцу моме нема за свет хвале: Прошло ме јато ведроликих дана. Маглена поља, куд ме музе звале. И студен бије са далекпх страна, Једипо сумор — што ми жеље дале, Једина жеља — бескрајна нирвана. II к’о витеза у крваву нлашту, Што прво сунце на борбу покреће, Тако ми бурно плаху диже машту Гараво твоје и чежњиво око. 0, кад све прође и песма и цвеће, Волећу тебе страсно и дубоко. Милосав Јелик