Дело

Ђ Е Р А М i. Лупа бубањ на једној страни села, да се сва брда и до* лине одлежу. Изгледа, као и да на оном другом брегу бије бубањ, а оно није, већ је то одјек једнога бубња, који увеличава весеље Матино. Лепу је старац приредио свадбу; али није ни шала, жени јединца! А нашао је снаху, кажу, да јој нема равне у целом том крају. Висока, стасита, лична, и није, да кажете, ни глупа ни мутава, ко што има неких, па неће да проговоре ни реч, од стида. Не, ова ти одмах одсече, па било ти право, било ти криво! — Јеси ли ћерко задовољна с кућом, где си дошла? пита је свекар. — Јесам, тата! — одговара Ђурђа. — А како ти се допада мој син? — Не може бити боље! Да ми се није допао не би пошла за њ! Нпје ми га нико силом наметнуо. — Тако, тако, дете моје, то ми се допада. Такву сам снаху и тражио. Кад се збори, збори! кад се ради, ради! а кад се једе, једи! — поносп се Мата, сав срећан и радостан. Нуди своје госте, али му је глас промукао, па само шапће. Трећи дан како је иочео ово весеље, где виче и дању и ноћу, са сваким да се поздрави, сваког да понуди, сваком да наздрави и са сваким да се нашали, па му није лако. А бубањ никако не престаје. Бубњаџија само стреља очима час у једнога, час у другога госта и бакће у бубањ, све се тресе земља под њим. На једном месту га је и провалио од 'Силног ударања! 19*