Дело

304 Д Е Л 0 — Петрија пође као осуђеник на вешало. Рајко је узе за руку, уведе у своју кућу и зарези врата споља, да не би изашла. Па се врати и ослободи Ђурђу од вешала. — Е, нису ми могли нахудити ни капетани ни началници, а ти ми баш досади! Ем ми пса сатре, ем ми узе ћерку! рече Ђурђа седнувши на један оџак кукуруза и данувши душом. — Тако, да знаш који је Рајко! — рече јој Рајко, лупнувши се у прса. Она поседе неколико тренутака, па једва устаде и пође споводећи се од набујале крви у глави и преклане ноге конопцем, не говорећи ништа више. Ћутећи је дошла до ђерма, ћутећи се вратила, што она никад у другим приликама није тако чинила. А Рајко, младожења, оде певајући својој Перки у загрљај, која није хтела пре поћи за њега, ни милом ни силом. До подне се већ беше рашчуло по целом селу о Рајковој женидби на ђерму. Али се Ђурђа опет ником не подаваше, већ сваком одговараше: „Дала сам ћерку где сам ја хтела, а не где је свет хтео!“ Ајд, нека јој тако и буде. Крстимир.