Дело

328 Д Е JI 0 Холцапфел, из Габелсбергове улице, Шлиселбаум, из улице Театинер, и још неколико из разних сокака, тврде да су им остали неплаћени: три иберцигера, десет пари панталона, два зимска капута, један фрак и два хавелока. После су набројани обућари, из чијег је потраживања изашло, да Јон дугује за двадесет пари ципела, — што би значило, да он у опште није ни једне ципеле куиио за готово; а то је ординарна, швапска лаж, псто онако као што су десет газдарица слагале пред судом, да је стално бежао из њихових станова! Јасно се видело, да је све ово било „озго“, од стране власти удешено, како би се балканске народности што већма компромитовале. Нарочито се та политичка тенденција опажала у исказима фиакеристе и једнога келнера, од којих је први бедио Joua, да је једанпут при вожњи искочио из кола, а други тврдио, како је Јон направио грдан рачун у гостионици, па побегао кроз авлијска врата... — Шта ви нмате да кажете? — упитаће на послетку председник Јона. Признајете ли ове дугове п јесте ли их вољни поравнати ? Јон Панђила, који, као некад Хус оптужбе калуђерских мрачњака, мирно слушаше све денунцнације, — устаде са клуие, и нриклонивши своју грпву према судијском столу, поче спремљену беседу. А то, што он говораше, унраво и не беше беседа, већ као нека патриотска исповест, нека врста болнога апела, који син једне балканске земљице уиућује моћној Европи.‘Говор, до душе, није био бог зна како стилизован, нити је Јон умео разликовати der, die и das; граматпчких погрешака беше тма божја, било је и застајкивања, муцања, описивања рукама, али томе нисмо криви ми, већ немачки језпк, који је тежак и који ми, већ и као добри родољуици, никад не смемо потпуно научити. Форма је споредна, у осталом; главно је садржина, а она беше тако смишљена и језгровита, да су се судије једнако врпољиле, јер су им се речи Јонове забадале као стреле у германска срца... Прво је повукао разлику између уметника и осталих људи, доказујућн да је он, као један сликар, виши човек, а његови кредитори нижи људи. И сад, место да се уметничка глава његова окити ловоровим венцем, они му стављају мученички, трнов венац! Иар је то награда за ових петнаест година, ироведених у Минхену?... То он, као Румун, није заслужио. Како се његова отаџбина понаша наспрам Немаца, а како Немци поступају с њенпм синовима, који знања жудни до-