Дело

ДЕСЕТ ГОДИНА У МАВРИТАНИЈИ (1880—1890) Успомене једног исе/веника Са левкадског превео с. м. (Наставак) Ранаул, средовечан, црвенкастих бркова, носаше на тањиру две кафене зделице. Погледа ме својим необично великим плавим очима, па ме узе за руку и одведе у ону собу где је била жена, која одмах побеже. Спусти тањир на сто, па диже руку, а ја крочих натрашке, да се одбраним. Али место ударца две силне мишпце загрлише ме, а Ранаул меким, готово женским гласом започе : — Дусо, да те нољубим као .брата! И пољуби ме у врат. Гледајући га у чуду, запитах: — Ти мене познајеш? Ја не могу да се тебе сетим. Ранаул затрепта влажним очпма. Имао је мала уста и нежну кожу на лицу, а мишице, труи и ноге, показиваху необичну људску снагу — сав је био као саливен, а могао је имати нешто преко четрдесет година. Он заврте главом: Не познајемо се, дусисе, али менп је доста да си Даламарац! Ја сам своју младост провео у Радоју. Био сам слуга бискупов. Камо среће да сам онамо остао! Говорио је левкадски, акцентом ранаулским, мешајући талијанске речи.