Дело

ЗбО Д Е Л 0 вим станом, беше још већа гомила гологлавих људи- око ви* сока. мало погнута, риђа ојвоја. Пух настави: — То је војни министар ојвој пај-Лија. Око њега је увек највећа гомила. Тако ти-је сад, у ово доба, око свих „лимистара“ пред њиховим кућама!... Да пређемо у Старову собу! Пз ње се видео цео трг и двор. Према њему, пред једном кућом, видесмо трећу гомилу. Пух наставн: — Ту је председник министарства и већа ојвој Вишни Камик, кога не можеш видетп, јер је један од најмањих Маврићана. Ето, тако тп је још око двојице, што се одавде не може видети. Свих тих пет гомила, а још и друге које ће напћи озго од Мелистапа, све то помешано стећи ће се око храста, да сачека могла. То he бнти тако од прилике до трн четвртн сата. Ти можеш остати овде и посматратн, или, ако ти воља, сићи, а ја идем са П.јуром на пијацу. — II ја ћу изићи! рекох. Пјур чекаше пред вратима, на улици, са котарнцом о мишици. Пух му махну да иде пред њим, а мепи даде знак, да иогледам низ улицу, лево, где опет беше гомила око пеког угојеног ојвоја. — То ти је ојвој Мијауш! шапну Пух. — Злогласни Мијауш! рекох .. Је лн ишта истина од свега опога што се пнше по левкадским новинама? Јер онда беше велика повнка на Мијауша, да је продан Дикефалији, да с њом шурује иза леђа мог’лових, итд. Особпто је био омрзнут у Устју, јер се причало, да је он, мимо знање мог лово, поставио страже које сузбијају устанике, кад хоће да се склоне на мавритско земљиште! Иначе је био цењен као храбар и вешт војсковођа, који се у свима ратовима, нарочито у последњем, одликовао. Пух ми рече: — Новине дробе којешта, јер се тако хоће, јер тако треба! Велпка је наивност веровати да у Мавританији неко може нешто радити мимо знање мог’лово! Једва ако се може мислити друкчије него што он жели! А да је Мијауш у најбољим односима са Дикефалцима, н да они њему највише верују, то је истнна. Али, опет кажем, тако се хоће и тако, ваљда, треба да буде. Неки великаш, са фесом на глави, сав блистав од златних