Дело

ЈЕСЕН ЈЕДНЕ ЖЕНЕ * (Наставак) II „Убеђена сам, драгане, да има нешто што нећете да ми кажете.. Кукавна Јулија! немир и туга коју је назирала у дну ја. сних очију Морисових посташе њен немир и њена туга, сад кад се растала с њиме, и када га за двадесет и четири часа неће видети више. Морис је рекао: „Није мп ништа.“ II намах је почео страсније грлити, говорио јој нежннје речи... али не превари се срце Јулијино. Она је добро иознавала ногледе, покрете, глас свога пријатеља; у њему је нроницала п најмање промене, којих нп он сам није био свестан. Овога нута питала се са страхом: „Шта лн му је, моме миломе? п одмах је њена бојазан постајала јаснпја: немпр Морисов значи да нешто Претн њиховој љубавн. II на саму ту помисао убила је свест. Н>ена позна љубав нотпуно је обујмила њено срце! Ако би јој је сад одузели, за њу жнвот не би имао више смнсла, то је *тепо осећала; пала би као слаба биљчнца, лишена своје прплпке. „Како га волим, свога драгога!“ Волела га је, јер је дуго патила, осећајући немар и нразнину око себе: јер је на силу скрхана њена чедност и вера у религпју: јер се плашила будућностп, на коју је увек мислила, чак и у тренутцнма пајвећега заноса, — која је повећавала свакога часа несразмерицу година пзмеђу ње и Мориса... 0! Света љубав, у којој је било толико патње да се крвавила на сваки дрхтај срца.