Дело

ЈЕСЕН ЈЕДНЕ ЖЕНЕ 379 „Ова мала, размишљао је он, с чијим сам се срцем некада играо, — то је, јасно је, бпла моја cpeha. Кад она оде, шта ће остати мени?“ •Заборави на Јулију, на јадну и верну Јулију; осетио је да је сам на путу будућности. — Лепо, упита Клара, шта ме ви саветујете? Није могао да чује како узбуђење цепа глас девојкин. Потпомогнут побуном самољубља, дође до држања и хладнокрвностш — Драга пријатељице, у нраву сте... Рије је узвишене душе, чистога срца. Опростите ми малопређашњу погрешку. Мало ме је забринула мисао, што ћете нас оставити... мало сам се наћудио на онога којп хоће да нам вас отргне. Али збиља, бољега мужа, не бксте могли имати. Рекао је то, а мисао му је била: „Останите, па располажите својим животом; верујте мало у будућност!“ И Клари је изгледало да он тако мисли, и да су све малочашње речи само усне изговарале. И ако су сада исто мислили, из њихових се уста не истрже тајна. — Је ли то све што сте желели од мене? упита Морис најзад, хладно, скоро непрпјатељски. Она одговори.: — Да.А кад је видела како пати, пошто је и сама патила, милосрђе је разнежи. Хтела, још једном да понуди склоништа овом немирном срцу, да му да времена да се поврати. Дође пиану: — Хоћете ли?... рече она. Морис се прво насмешп. — Хоћете да ми свирате славну сонату ? Р а с т а н а к, јел’те? Не. Хвала... Сад ми нпје до ње. До виђења! Посматрала га је кад је силазио, и не пруживши јој руку, и не обрнувшп се још једанпут с врата која је тихо затворио, трудећи се да се покаже миран. Кад је отишао, она махинално седе на табурс. За неко је време размишљала. Па онда, налактивши се о пијано, предаде се сузама. Од храбрости и добре воље њене ништа јој не остаде. Више није имала снаге, иатила је и душом и телом. Са отицањем суза осећала је како јој и живот отиче. (Превео с француског Б. /I.) Марсел Прево. (Наставиће се)