Дело

ИЗ ЕНГЛЕСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ 381 много писало п пише, којему се толико формула налазило и налази, вањда и зато што стил нема формуле — Браунпнгов стпл ће вам потврдитп ово последње — т. ј. да стил нема формуле ни норме друге до пндивидуалности уметникове. Као фплософ Браунинг је тако опсежан, универсалан да се ппшу студије о његовој религпји, његовој етпцп и т. д.; чптави гомовп фплософских идеја, правила ваде се из његовнх дела, његове поезије; многи проучиоци виде у њему творца једне нове религије, или боље рећи философпје живота, и славе у њему философа не бринућп се много о његовом песничком знача.ју. Ми ћемо се овде у главном позабавити његовим значајем у поезпјп, у којој је он дошао Шекспиру тако близу, као ни један песник .. после Шекспира“, када са многпм другима каже Бајлд. А да нећемо моћи незапазити по шта и од философије његове — за то ће ее постарати сам Браунпнг, идеје његове, без којпх ннје ни једна песма његова, и које чине да је он тако луминозан, генијално духовнт, видовит п при том, или баш због тога тако тежак, нејасан, таман, неразумљпв. Јер, то ваља исгаћп, Браунпнг има репутацију тамног, нејасног песника; постоји читаво друштво његовнх поштовалаца ради интерпретације његовпх дела. До душе то друштво потврђује често да се у интерпретацпји Браунинга може исто тако забраздиги као н у интерпретацији Шекспира, и Браунинг је још за живота свог са својом фином иронијом једног надмоћног интелектуалца одбио од себе ту част да буде ,.Браунингит“ т. ј. од ..Браунпнгова Друштва“ интерпретпрани Браунинг. Но било да је нејасноћа његова плод не гамнине његова духа, но баш напротив, огромне, прекомерне, сувишне светлпне његова генпја — како то красно пише Свпнберн у есеју о Чатпану — она је ту, она постоји. И не само због ње, но због саме силне интелектуалности његове. — Браунинг је песник којп се не може лако читати, чак ни онако како се чпта Тенпс-нова песма „МашТ‘, или венац сонета ,,In memoriam“ -—- обоје тако веома далеко од оне јасностп, идентпчне са разумљивошћу, које се обично налази у поезијп п која се од некпх критичара замншља н као главна бића поезцје. Браунинг од свог читаоца веома много тражи, несравњено више но ма који други пес-ник. Према пзвесним партијама његовим, другн део „Фауста“ има само алегоријску не-