Дело

Л Е .Л 0 И није је студирао у видљивим на површини покретима њенпм ; није као какав много слављенп преставнпк аналитичног романа пратно најсптније осећаје, расположења до њпхових крајњих граница, у нервпма. Но душу у скрпвенпм, мрачним дубинама, у које је мало ко завпрпо. И он је ишао до крајњих гранпца, но његове крајње гранпце нпсу као код аналпста под микроскопом душевнпх стања; оне су у оном великом и вечитом каосу, пз којега се неуморно п вечпто стварају светови, оваилоћују душе. II та обилност његова уметничког погледа, та безбројност света који је он из тога каоса својом песнпчком интуицпјом изнео на видело, оваплотио, дао му облпк — Браунинг је рд свнх енглеских песнпка најближи Шекспнру. То пе кажу само песници као Вајлд и Свпнберн, то не кажу само критичари као Артур Сајменс (Symonds), Валтер Петер и Честертн, то је данас све општпје мишљење. БрауИпнг којп је некад био само човек који је узео Јелнсавету Баретову, данас се ставља поред Шекспнра, највећа слава коју Енглезп могу дати свом песннку. При том Браунинг, као ни један, un најексцентрпчнијп иесник модернс Европе, значи у естетици поезије једно ново одређпвање вредности (Um\verthung der Werthe). Он уноси нову садржину у поезију, не са.мо нове теме или само нов израз старих, вековнма освештаних могива, што пначе обично сачињава новину у поезији, можда п у свакој уметности. II нпшта не потврђује ону интимну везу између садржине и форме, унутрашње и спољашње форме као Браунинг. Нова садржпна коју он уноси у поезију тражила је н нов облпк. И Брауипнг га је нашао, створио. Он је разбио стара творила, калупе у које се иоезпја угонила те звала лнрска, епска. драмска. Он је схватио да су тн калупи, та творила у основи ствар конвенције и нпсу израз бпћа поезије. Поезија је за њ ритмични израз душе. За то је тај апсолутни презирач свнх шаблона, поетикс и естетпке — остао веран стпху, ритму. У том се јачина и фпноћа његове уметнпчке душе највише показује. Он није разбио стпх, није га претворпо у прозу као неки велики реформаторн пое^нје, чија реформа управо значп уништење поезије, што је већини тпх реформатора тим лакше учинпти јер обично и немају поезије. Брауниигу је стпх основна, крајња јединпца, недељивп супстрат поезпје. Но са том основном једиш1цом он гради облике какве он хоће, какве његова душа