Дело

422 Д Е Л 0 Ко мухе несташним дечацима, ми смо боговима, они нас убијају ради своје разоноде, „ради свог спорта“ како то двоструко иронично звони у енглеском оригиналу (р. 19). Може шта му драго радити усупрот вољи судбине, може шта било ићи против испуњења надчовечанске воље — она ће се ипак остварити. Она ће наћи случај, мрежу случајева, читаве заседе непредвиђених догађаја — да улови своју жртву. „У Отелу су, каже професор Рели, све згоде против екстремна несретна исхода; на двајестину места у току радње један Оклизај, један случај могао би Јагову мајсторију. његов план окренути против њега самог. Ипак, изгледа као да Шекспир каже, из тих грађа може се такав исход начинити; и небо ће допустити да то буде (р. 207—8). Можда је неки помњивији читалац мог есеја „Shakespeareana“ (в. Из енгл. књижевности. Есеји, I књига. Мостар 1907) запазио тамо ио неку идеју, која се додирује са овим Релијевим. То би могло потврдити само да се мора доћи до правилних идеја о Шекспиру, ако смо у стању да се обратимо њему непосредно, без књижевних и естетских предрасуда или и у нркос њима. Сличан је случај и у неким ситнпјпм опажањима, где разуме се, Релијево излагање има карактер критичвог, јасног констатовања, нрема мојпм чешће са свим узгредним наговештајима. Проф. Рели запажа да се „Шекспирове драме отварају једним постулатом (погодбом)“ (р. 134). Известан одношај међу лицима, дату основну ситуацију читалац нема куд но да просто прими к знању, допусти као могућну. као факт. II онда, каже проф. Рели, „на тој тачци невероватност не мари ништа; интелигентан читалац примиће ситуацију као дар.“ Не развпјају се ситуације из карактера његових .јунака, но су његови јунаци вољом судбине бачени у извесне одређене ситуације и њихов карактер се из тих ситуација развија. Немогућно је из самих карактера разумети предигру „Краља Лира“, понашање Корделијино и Лирову казну. Но та предигра је погодба сво) тој велпкој трагедији и она се просто мора примити к знању, допустити као могућна. Пре него што смо у „Ромеу и Јулији“ један од главеијих карактера тако рећи и видели — цела трагичиа ситуација већ је ту. — У „Хамлету“, „Магбету“, „Јулију Цезару“ ту основну трагичну ситуацпју ванредне силе у прве две драме духови, вампири, вештице.