Дело

ЂОРЂЕ БРАНКОВИЋ. II ЈОВАН КИНДСВЕРГ OD 7 јуна ноднесе Бранковић Киндсбергу услове, под којима ће ступити у службу цара Леополда. У пропратном писму извини му се, што не зна добро латински те се можда не изражава доста јасно. Он захтева да његова служба цару остане у тајности. Ако цар жели његове услуге, он ће с братом и са целом фамилијом изаћи из Ердеља у највећој тишини. Писаће брату, да прода сва добра њихова у Ердељу и дође у Влашку или Молдавску. Описује на који би начин могао он довести у забуну и пређашњу верност устанике. За случај рата са Турцима он би могао међу Србима у току. од две године дана толику војску скупити, да би иста могла свагда стати на супрот непријатељима Леополдовим. Могао би то учинити из разлога, што су његови преци у крајевима око Београда били владари над онпм народом. После спомиње Киндсберг Бранковића у извештају од l јула1 и онда не говори о њему све до 21 октобра 1673. Овом извештају придодао је и предлоге Бранковићеве у погледу рата са Турцима и пропраћа их не баш ласкавим речима1 2. Задњи пут спомиње Киндсберг Бранковића 22 марта 1674 год. из места Адакијоја. Бранковић се тада враћао у Ердељ и носио својеручно писмо везирово, управљено кнезу Апафију. У писму, чију је садржину открио Бранковић Киндсбергу, јавља везир устаницима, ди се не уздају у Иорту док код не престане рат турски са Пољацима и Русима. Беч, 5 јула 1907 Д-р Алекса Ивић 1 У писму Кпндсбергову од 1 јула 1673 из Једрена стоји о Вранковићу оволико: „Also ist von denneu abgescliafften rebellen. ausser \vass ich unterm anđerten junij veithleuffig berichtet hab, nichts feurers augebracht und versichert mich der sibenbiirgische dollmatsch Brankovik, dass die im monath april gehaltene verssamblung zu Lomblio nur alleinig von dem Teleki und Banfi angestelt und fomentirt, zumablen alle dise sachen vorhero in Libenbiirgen negotiert und abgehandelt- vorden, seye auch auf deren habende gehaimbe correspondenz in \Vien \vohl zu vigiliren." 2 Споменути извештај Киндсбергов од 21 октобра вели између другог: „Zu ubrigen schreibet mir der sibenbiirgisclie dolmetsch Brankoviz vom lager, đass sich der Abaffi imd die ungarischen rebellen iiber des Pandioti todt hochlich erfreuen und ihnen hoffnung maclien verden, ilire bosshafftige begiinnen von der ottomannischen porten zu erhalten. Er rathet nocbmahlen, die von dem Banfi in Wien habende gehaimbe correspondenz zu nerhinern und schliesset mir bey unterschiđliche punet seiner etvass vervisten gedanckhen, vorauf ich ihme aber nichts geantvortet souđern miindlicht suchen verde etvass mehrers von ihme gegen darraichung eines kleinen regals zu erchalten “