Дело

74 Д Е Л 0 • није схвати појмове о броју, простору и времену. Уз то она спрема своме подмлатку онаква иста уживања, као што су сликарство и музика. Зар смо мало пута видели, како се и понеки окорели практичар диви нежној хармонији бројева и облика; некоме новом проналаску, који им отвара неки нови неочекивани изглед у поновној материјалистпчкој тековини. Па зар то задовољство, што га уопште осећамо, нема естетички карактер, и ако наша чула ту нису имала никаква удела? Мало је избраних који у томе уживају, али зар није такав исти случај и са лепим вештинама? • Стога можемо рећи, да математика заиста заслужује да се сама у своме интересу гаји, па управо и оне њене теорије које се не би могле применити на физику, јер су п оне тако исто добре као н оне друге. Ни у иној прилици када фпзичка и естетичка сврха ne би били нераздвојни, не би требало жртвовати нн једну ни другу. Али поврх тога обе ове сврхе не могу бити никако одвојене једна од друге, и најпоузданији је пут, да бисмо једно постигли, друго не треба да испуштамо, или бар да никад незаборављамо. Покушаћемо да ово утврдимо помоћу излагања односа између чистз науке и њених примена. Математичар не треба да позајмљује физичару формуле; између њих мора постојати много ближа заједннца. Математичка физика и чиста анализа нису само суседне, пограничне‘области — оне узајамно прожимају једна другу и дишу једном душом. Тај, да се изразимо тачније, интимни однос моћи ће се боље схватити, ако покажемо, шта физнка добнја од математике, н шта је ова усвојила од физике. IIII Физичар не може тражити од аналптичара да му открије неку нову истину; овај му највише може помоћи, — да на њу помишља. Већ поодавно нико и не мисли, да предњачи искуству, или да оснива свет у свима кутовима на неким брзоплетним хнпотезама. Од свију таквнх ограда, према којима је, још пре