Дело

14 Л £ Л 0 какав Левантннац. На први мах не могох ништа распознати. а задахну ме сплан мирис од дувана и којечега. Па онда опазих дете неко, где седи на столу и савија цпгарете. Тај хптро скочи, примаче ми се и запита: „Шта је по вољи?“ Како ли се зачудих видевшп да има бркове, доста густе али потшишане. Беше, у правом смислу речн „педаљ човека", ваљда. нешто преко метра висок, кукаста носа, ситннх очију, густе. гргурасте косе, по средини подељене. Беше у мавритској ношњн. господскога кроја, са златним шарама п у лакованпм чизмама. — Изволите! додаде он, а учини ми се, да ме ситне и оштре очн гледају нодругљиво. — Ја тражим Певка берберпна! рекох. — Ја сам тако званп Певко, одговори човечуљак, на након кратког ћутања додаде: а и берберин сам, кад хоћу, како за кога! Кресну дрвцетом и запали ламиу. Говораше чисто маврптски. Показа ми столицу и рече: „Нзволите!... Ја сам фабрикант цигарета и још којечега, а, као што рекох, и бербернн дипломата п паше господе... Нп сте путник? — Ја сам Устјанин. Дошао сам неким нослом. — Да продате кобилу, на којој сте дојахали! Хм! Дошлп сте на туђим ногама, н, баш да речемо, некако баш на туђим ногама. — Шта то значн? Ви сте шпшпан Вако, ој-укбук из Пвоније. Пишете но новинама. Све се зна. Јампна је мало место, а народ сувише пспитљив. па се све брзо дозна. — Ја сам на првн мах помнслио, да нпси Маврићанпн! — Него Француз! прихвати Певко, весело и поносито.,.. Сви странци то кажу... Вуј, же спј Франсе, мосје! Вотр сервитер! Младић неки улазећи викну: — Камо те, госнодин Певко? — Марш, погановићу! одазва се берберпн. — Пардон, г. Певко, двадесет цигарета за ојвоја! У огледалу видех где расклопи сребрну кутију и ставп је на онај велики сто. Певко отиде да напуни кутију, а младић одгрну неку црвену завесу, која застираше кут и сагну се да нешто дохвати, но када Певко то опази, сав поцрвене од гнева, ухватн младића за рамена и стаде га вући, грдећп га пригушеннм гласом. Онај. све једнако смејући се. тепаше му.