Дело

20 Д Е Л 0 Араб ме посматраше зачуђен. Два трн пута одмахну главом, па запита: — Дакле, је ли дажд пли киша? — Да. На теби је да одговориш, шта је боље. Најпре ћемо расправити географију „дажда“, т. ј. појасеве на којима та реч живи. Ја сам то ироучио, па ћу, с твојим одобрењем, своју студију штампати у Мавритском Покличу. Говорпо сам већ са г. Јозојом. — 0-хо-хо! учини Стари... Међер, збиља, дадосмо се на велико, збиља су нам толико ојачали зуби. Ба! Није шала. II иначе нешто си данас предузпмљив! Кад почесмо један за другии улазитп у ходннк, Жожо ме задржа и гшта: — Дакле, брзо казуј, шта је било и како је било? — Добро је било! Боље не може! Киселио сам папоњке двадесет и иет минута, па сам скочио, пун дивске снаге, просто као лав! Умал не разбих таваннцу главом, толико сам високо скочио! Па, да видпш, и умно сам се необично оснажио, јер сам с места срочио и написао једну иесмицу, коју сам продао г. Јозоју и за коју рече да је прекрасна! — Ов..., ев..\ поче муцати Жожо, сав узрујап и црвен,... не шалиш се? — Којешта! Не видиш ли на мени, какав сам!? А ти си више него којешта! Живиш у Јампни као ој-укбук, а могао сп већ милијуне стећи!... Уђосмо кроз прва врата при земљн, где сам оно угледао први пут Пјуровицу. Беше собичак мрачан и влажан. Сто је био постављен за четвориц.у. Пјур је стојао пред другим вратпма, која уводе у кухнњу. Судија очати „оче наш“, па поседасмо. Онда се врата отворнше н жена додаде мужу здену, коју он стави пред најстаријега. Тада опазих да је Пјуровица млада и лепа. Јело беше прилично, а вино нзврсно, Ималн смо после чорбе, говеђине, браветине, варених јаја и поврћа. Дарсер беше љубазан старац од седамдесет и неколико година. Шалио се са сваким од нас, онако по домаћу. Пјур, уз најљубазније понуде пуњаше му непрестано тањир, мешајућн се у разговор. Жожо пије слушао, а готово ни јео, толико је једнако узру.јан био. Стари је, ваљда, размишљао о дажду и кишп.