Дело

ДЕСЕТ ГОДИНА У МАВРИТАНИЈИ 19 Застадох на рогљу, јер угледах дра Дига, где иде својој кући. У исти мах наиђе од доминка мог’л, који се, под кишнпм огртачем, могао лознати само по томе, што га је пратило мноштво људи. Отидох у сусрет доктору, иред врата његове куће. — Шта је с тобом? пита он. Казах му у кратко и мрднух главом пут гомиле. Он се окрену. Мог’л беше стигао до уласка у двор, па се обазре и климну главом, а пратња се сва одједном поклони и пође к нама. — А-ха! учини Диго... Тата Јупитер Плувијус не да, да се потпуно сврши подневни обред — како то зову овдашње дииломате, Г ađorrtion du midi! Ти безобразни страпци названн су јутрењим, подневним и вечерњим адорацијама та испраћања и посетке на пољу. Прозори се начичкаше женским главама, а трговци н кафеџије стадоше на вратима. Прођоше испред нас четири ојвоја и министра: Мијауш. Њадора, Пајлија и Зујо Цернис, сваки засебно, а сваки праћен својим чиновницима. За њима прође осам великих судија заједно, такође праћени својим подложницама. За њима, Пло сило са наставницима, ваљда, њих десетак. Плосило ми се учини много виши и крупнији у мавритској ношњи. Нас двојица једнако скидасмо капе, а Диго уза сваки поздрав додаваше по коју пакосну, на пр.: „Ево ти нашега Бизмарка, ево Молткеа, ево ла сипрем кур, ево факултета!“ Госнода се на растанку клањаху један другоме. Последњи наиђоше Араб и Жожо а међу њима неки старац, који трапаше, клецајући и млатарећи дугачким чибуком. Диго рече: — О-о-о! Ево и три Јерарха! Долазе увек кад се позорница испразни. Бежим! Збогом! — Кажи мп ко је стари Маврићанин између нашега Старца и Жожа ? — Коштан Кур.јајић, велики судија, а но племству дарсер. Имаћете част с њпм ручати. До виђења! Жожо ме запита знацима: како ми је? а ја му знацима одговорих, да ми је врло добро/Онда, весео, приказа ме дарсеру: — Ово је наш земљак Вако. А ово је ујшпан Курјајић. велики судија. — Дажди шишпане! рече он. — Дажди, ујшпане, рекох. Упутисмо се у наш стан.