Дело

КЊИГА 45. СВЕСКА 3. Д Е Д О Децембар, 1907. год. П О С В Е Т А Довело те мени једно празно доба Одбеглих идеја, мутне атмосфере, Цинизам у души рађала ми злоба, Веровах ти срцем где не беше вере. Ми смо само онда постајали своји Кад нас је водила младост у самоћу, Кад никога није било да нас двоји, Кад је са слободом мир слазио ноћу. У те часе опет пробуђене чежње,. Када се отвори и оживн душа, Имао сам нове планове и тежње, Навикао да те моје срце слуша. Волео сам тебе што сп у те сате Успламтела, увек сређена иначе, Што те нису могли заносу да врате Свакодневни часи што баналност значе. Вол’о сам те што си, отмена и лепа, Умела да гориш у чежњи и страсти, Да будеш за лажни сјај страна и слепа, Да оне што мрзиш — п држиш у власти. И што си младошћу и погледом својим Што одушевљава и радости чини, Умела да владаш, да пред тобом стојим Све са истом жељом на једној даљини. Дело, кн>. 45. 19