Дело

312 Д Е Л 0 » збијени ближе уласку), опазих и телеграфисту Шуја... У томе старац рече нешто смешно, нашто се захори опћи смех и настаде граја. Једва дочеках згоду, да проговорим са Плосилом, јер, можете мислити, да ме мучило мноштво питања. Започех шапућући: — Драги брате Круно, не треба да те уверавам, колико сам срећан због оваке почасти, али ме господар није ни опсзно кад сам му приступио. Круно, који се, као и сви остали, грохотом смејао, сведе тај смех на осмејак сажаљења и рече благо, онако архијерејски, не без ироније: — МислишГ? Види тај најбоље, брајко мој, баш онда, кад се нама чини, да не види ништа! — А је ли он баш наредио, да будем позван? Круно отежући одговори подругљиво: — Није, него Шуљо телеграфиста! Јадан небио, ко би те други смео позвати у двор? — Опрости, видим да је несмислено што запитах, али сам рад зпати: како је то било? * — Било је да у разговору са мном запита запита ме: „А шта ради тај твој песпик, шта је с њим?“ Ја му испрнчах шта радиш по Јамини, а он одмах наредн, да се позовеш! — А ко је онај старац господске главе, што причаше? — Оно је Кам Крунов Курјаји Зријонић, шевски ојвој, могл’ов таст! — Дакле то је славни Кам Крунов! Да дивног мушког лика и вешта прнповедача! — Све му је Бог дао, и мудрост и лепоту и јунаштво, а а све у највећој мери!... У тај мах мог’л ударн јако дланом о длан. Све ућута. Врата се у дну отворише и ступи кригај. — Иди зови Аполнија Руса! Војник отиде. Круно устаде, покзони се и хтеде нешто рећи, али га прекнде нечији глас са врата, — неко викну: — Њена светлост, могл’ица! Врата се отворише. Мог’л баци машице, скиде капу и устаде. Сви поустајасмо. Они што сеђаху дуж билијара с леве стране, брзо со збише и склонише столице, да начине шири пролаз.