Дело

ДЕСЕТ ГОДИНА. У МАВРИТАНИЈИ 311 — Не сме се чекати! Господар не гледа на то! Ноге су ми клецале пењући се уз оно неколико камених стуба из дворишта у ходник. Ту беше наврстно десетак крилаја, сваки укицљен и са десницом на пусату. Мој пратилац отвори врата на десно и рече: „Изволи, шишпане!“ Уђох у пространу дворницу, пуну људи, јако осветљену и загрејану великом ватром, која пламћаше у дну. На први мах, не само што ми се очи засенише, него немадох снаге ни да хрочим. На средини дворнице беше велики билијар; наоколо, дуж стена, дивани; пред њима велнке и мале столице. Од црилике израчунах да је ту најмање око четрдесет људи. Срећом, нико не свраћаше пажњу на мене, те се ослободих, пођох опрезно кроз редове и упутих се на оџаклији, близу које сеђаше могл. Лако. га је било уочити. Сви сеђаху гологлави, а он са капом на глави. Око њега беше слободна простора; пред њим столић, на коме гораху две свеће. Кад се примакох, опазих да у руци држи велике машице, којима понекад џарка ватру, а лева му рука почиваше слободна на столу, а он слушаше пажљиво некога старог, веома наочитог ујшпана. Не знајући шта ћу, погледах у куту Плосила, који се подиже и пољуби своју руку и даде ми знак да се натрашке склоним. Разумедох. Преклоних се, пољубих моглову руку, па се склоних ка Плосилу. Али могл нити мрдну собом нити ме "погледа, те доиста и не знаде ко му беше приступио. Сви у дворници са великом |пажњом слушаху старца, који је прпчао неке ратне догађаје. Говораше лагано, достојанствено, понекад застајући, као да тражи згодну реч; причајући мрдао је и очима и обрвама и раменима и рукама, чак и трупом, ну све с неком мером. Никада такве милине пе бех видео! Кад би се он осмехнуо, сви би се насмејали; кад би он начинио лице запрепашћено, или изненађено, или љутито, све би се то истога тренутка одазивало на слушаоцпма, којпх je било и старих и младих, у богату и скромну руку, са војним одличјама и без њих. Већину сам познавао. Беше ту пет Камиса, три приона, сви министри, сви великосудије, сви секретари. У белмирској ношњи бесмо само двојица, доктор Диго и ја. Неки млад ојпај, у мантијама, са златним крстом на трбуху, сеђаше до приповедача и прибираше бројанице. На моје велико чудо, међу млађим људима, (који беху