Дело

310 Д Е Л 0 осећати у Јамини јесењег дажденог доба! Додајте томе, да из Устја долажаху све црњи гласови и да од Атаке примах све очајнија писма, па вам је лако разумети моје душевно стање! Усред тога догоди се у моме новом животу такав обрт, да ми се учини, да. је Усуд рекао своју реч, која ће одредити моју будћност! Тачно тредестог вечера од мога доласка у Јамину, хладног, кишовитог вечера, кад сам ломан и сетан седео у гостионичкој трпезарији поред њих десетак, такође снуждених, дође Крилај и запита: — Ко је овде шишпан Вако? Сви се згледаше у чуду. Мени се прекиде дах. Жожа од узбуђења једва изговори: „Јест, овде је“ Анолоније Рус, као обично, миран, показа ме руком војнику и рече: — Ето, то је Вако! Војник наслони прст на слепочницу ирече: — Шишпане Вако, његова светлост могол заповеда, да дођеш у двор. — Идите! додаје Аполоније, гледајући ме пријатељски. Араб умал се пе скотрља са столици, Жожо нагло устаде, а ја, у највећој забуни, занптах: — Да ли да свратим у стан, да се пресвучем? — Ја..., овај..., право не знам, вели Жожо. — Не сме се чекати! пресече во.јник. Жожо пође са мном. Непрестано ie нешто говорио — ваљада саветовао како ћу се владатп, шта ћу одговарати ако будем питан, али ја нисам разабирао његове речи, толико сам бпо узрујан п растрканих мисли. Само ми би јасно кад номену Руса, да рече: — Е, то је доиста Аполоније израдио! Е, хвала му до века. То је, ваљада, једини случај да могол зове на посело некога извањца, који није био у аудпјенцији код њега!.., Чудновато!... На сваки начин, твоја је судбина решена... Молимте, чим изидеш из двора, дођи кући, јер, не треба да ти кажем, каквом ћемо запетошћу очекивати нас двојпца. Кад бејасмо на рогљу, ја стадох и обраћајући се већма крилају него другу, рекох: — Ја ипак мислим, да би требало, да се пристојнпје оденем ? Крилај, одајући ми поново војену почаст, рече оштро: