Дело

314 Д Е Л 0 само удавачама! Највећма се љутила моглова мати. Нуни, жена старога кова. Моголка Валемп, прича се, беше почела ружнети, док јој се срећа не осмехну, док не роди седмо дете мушко! Тада ее од весеља просто помами цела Мавританнја, а радост одјекну по свпм левкадским земљама, те пз сваке дођоше изасланици на крштење моголићу. Маврићани говораху: „Сад нека наша светла моголка рађа колико год хоће п може девојка, нека јој је просто! “Од тада јој се поврати љубав и поштовање у дому и у народу, те кад опет даде кћер, готово нико и не замери, а кад даде сина Тиха, настаде радост мало мања него због наследника Ланида... Кад отидоше моголка и деца. Господар даде знак доктору да му приђе, те пошто му нешто рече, Диго изиде из дворнпце. У сред мртве тишине, Мог’л намрштен, уздахну и рече: — Ето, послах мога доктора јадноме Кпјону Миугову! Из збора зачуше се узвнци: — Хвала ти, господару!.. Баш си прави отац! Ко ће после Бога, као ти!.. — Имао сам то на уму целога дана, али ето. сад се сетих. — А и не заборавно, колико ти је ствари преко главе! викну ојвој Пај-Лија. — Али, на жалост, слабо је надање да ће јадник моћп прездравити. Рана је врло опасна! Око тога распреде се разговор. Киун беше ваљан, млад офпцир, из водене области, којега дан пре, у некој свађи, беше ранно неки војник из револвера. Мог’л, једнако намрштен, бубњаше прстима по столу и стаде звиждукати. — Рђавзнак! шапну ми Плосило... Кад год господарзвижди, не премичп му се! То нека ти је за владање у будуће! У целој гомили, поступно али брзо, стиша се жагор и свп са страховањем гледаху у могл’ова уста. У томе уђе Аполоније Рус; прође кроз редове слободно, без снебивања, као што би у гостионицп. Мог’л се разведри, пружи му руку и започе: — А где си ми, соколе, Русу Аполоније! Видим ја да нам нешто фали, а не могу се сетити шта! Осећам потребу да оквасим пусто грло, али у исти мах, некако, нешто ми запиње, некако, нешто ми се неће. Ма, шта је? Ма, ето шта је! Нема ми Аполонија Руса! Без њега не иде низ грло, глатко и слатко.