Дело

318 Д Е Л 0 чека је у прегршт, поскочп, пољуби цигарету и викну: „Благо мени до века! Имаћу се чим похвалити у племену! Могол започе разговор са владиком. Овај узе причатн, на дуго и широко, о некој парби, коју је заподео његов манастир са неком селом... На моје питање, Посило ми каза, да је то „архијереј холмски“, по свој нрилици, наследник оболелог ојпаја јаминског, највишег доглавника моголова. После дугачког ојпајева извештаја, при коме заспаше три ојваја, настаде дуг тајац, који прекиде минпстар Мијајуш. Он устаде и ункајући више него обпчно, заче! — Милостиви господару, не замери али и ја понављам оно што рече г. надзорннк Плосило! Заиста је истину рекао, да не говори само у своје име, него у име свих нас! Молимо те да, чујемо твоје дивне стихове. Ето, имали смо доста впна, кафе, дувана, твојпх регли, па што да нам не даш најлепшу иосластицу, и то души посластицу!? Је л' овако, господо мавритска? Диже се вика: — Тако је! Молимо! Хоћемо песхму! Шујо! Камо Шујо? — Прођите се људи. Могол викну: Већ је доцкан! Скоро је једанаест часова. Ја сам мислио, да се сад мало пгра карата, шаха, домпна, билијара, шта ко милује, па да се иде на спавање, а ви заинтачили да слушате моје бенављење! — Хоћемо! хоћемо!... Песму, песму! — Па нека вам буде, најиосле! Али знајте, да нема впше од двадесет нових стихова, осталоје старо, чули сте више пута. Рус шапну: „Да, тољко двацатраз!“ али то чусмо само ја и Плосило, којн устаде и рече: — Опростите, али има нх овде доста, који нису чули ни иочетак, те желимо и хоћемо, да се почне испочетка. Млади командир ^слиси и диже руку: — Ево ја нрви нисам чуо, ни прве речп, а светога ми Кама, не одох из Јамине, док то не чујем и док ми се не да препис! — Ко ће сили одолети, рече на то могол, уставши... Хајде нека вам буде, како хоћете! Само кажем: Ко није аољан слушатп, ко је то више пута слушао, може се слободно удалити, неће ми се замерити!