Дело

ПИСМА ПРИЈАТЕЉИЦИ (НАСТАВАК) Царпград, Стамбол, октобра 1900. Пијаса, то јест шеталиште, ја сам мислила да је то нешто као европскп парк, или какав турски бостан пун разноврснога цвећа, или ђулистан пун ружа; а оно обичан друм!... Њнм се шетају Турци, пролазе мимо откривена лица буле, што се поређале по оним глупим дебело-ногим столицама, ниским, без наслона... 0, буле! неке су лепе до заноса... У Цариграду су по лепоти на првом месту Туркиње, на другом Јерменке, на трећем Гркиње... II гле, један Турчин, шетајућп се, погледа у једну младу и лепу булу под хладником и насмеја се. „Зацело се иознају“, помислпх. II гле, други погледа у другу и нешто јој проговори. ,,Без сумње су рођаци“, опет помислих, алн и сад ништа пе рекох. II гле, трећи погледа у трећу и учнни рукама као да је грли! .. — Ханум! — Шта, мадам? — За чудо ми је, ханум... II не доврших реченицу, погледах к друму: млад и леп Турчин, бео а црних бркова, пролази мимо буле, и сваку загледа, као да неку тражи; а кад дође према мојој Мелек-хануми, он се на њу осмехну и учини устима као да љуби... — Ханум!! — Али шта је, мадам? --- Видим ли добро? — Видпте, мадам, видите, рече она и ђаволасто се насмеја. У томе прође, мимо нас, један млад и необнчно леп